U prašnjavu luku
mojih nadanja,
nečujno,
u čamcu od čežnje
uplovio je juni,
u klupko novoga ljeta
zaplićući jutra.

Tu,
na vjetrometini vremena,
ko zrelu breskvu,
zagrizoh umorni dan
koji se kruni.
I kao vezilja,
koncem od snova,
povezah srebrom
juče i sutra.

Da li to starim?

Sve više miris jeseni
sa sobom nose moja ljeta.
U iskrivljenim ogledalima
ne prepoznajem sebe...
Kad dođe juni,
nostalgija mislima mojim procvjeta...
U mirisu, svake lipe, ja,
pronađem put do tebe.