Uz šoljicu kafe...

Kad rasplinu se zrela
jutra moga života
utišaću brbljive misli
i za tri zlatna dukata
na nekom zaboravljenom trgu,
pored dva ulična svirača
rasprodaću sve svoje riječi i slova.

Rasprodaću sve svoje riječi i slova
i ukrotiću ovo srce,
uplašenu sivu pticu.
Kupiću polovnu masku tužnog pajaca,
jedan maslačak gorak
i žut.
Bosonoga i s maskom na licu,
krenuću sama na put.

Bosonoga i s maskom na licu,
krenuću sama na put.
Kupiću zlatni kavez
i jednu bijelu pticu.
Bijelu pticu, čija pjesma je
zaspala u mojim očima.
Majčinski, na rame ću je spustiti,
tu da joj bude dom.
Strpljivo je učiti,
s oblakom da se druži.

Kad rasplinu se zrela jutra
moga života,
za tri stara dukata
rasprodaću zlatne okove
i kao sa izgubljenom sestrom,
zagrliću se s šumom.
Samo sa nebom
i pticama ću se družiti
i samo ću pjesmu nositi
uvijek u srcu svom.

U ovu prodavnicu
kosmičkih čuda
slučajno si svratio
onog pokislog petka.
Onog petka
u aprilu,
kad oblaci su u
svojim vlažnim utrobama
prenosili tajne poruke
slučajnih ljubavnika.

Kiše su se tog petka
prosipale, kao skriveni
ljubavni uzdasi
i zemlja je mirisala
na smokve i na grožđe.

U ovu prodavnicu
kosmičkih čuda
stupili smo kao neznanci,
al nemirom me okovala
tvoja srebrna sjenka.
Dok oblaci iznad nas
su drhtavo
o ljubavi ćutali,
onog pokislog
aprilskog petka.

Rastali smo se nepovratno.
U sumrak se stopili
kao dva potpuna stranca.

I ne mislim često o tebi,
dok u aprilskim kišama,
nepozvan,
ne izroniš iz tame
i ne progovoriš šapatom
nekog slučajnog ljubavnika,
čija riječ mi je
s oblaka
skliznula na rame.

Кристина Плавшић је рођена песникиња. Имам осећај да је од оних особа које пишу лако, без тензија којима тражи праву реч или стих.

Личи ми да просто проспе стих, строфу и песму, као чашу воде за срећу путнику који из њених спретно сложених речи обично изађе сетан и збуњен.

Њена збирка има три целине.

У првој доминира сета проистекла из љубави. Што се мене тиче, и да није написала никада ништа, до неколико стихова у сјајној песми “Седеф“, заслужила би место међу највећима:

“Облачим се у изблиједеле боје

изношене жудње

и као разбаштињена кнегиња

лажним седефом бојим сивило.

Шапућем те“

У другој доминира филозофија, сврха постојања. Кристина има те сјајне, неочекиване метафоре због којих вреди закорачити у њен свет преиспитивања.

Тамо је, осим насловне песме “Чајанка под кестеном“ која је феноменална ода пролазности, мени посебну пажњу привукла “Пресуда“.

“Нека се надмећу

краљеви и дворске луде

ко ће пресуду

бољу ми дати“

Трећом целином господаре мисли о смрти, али не као коначности.

Кристина говори о смрти ближњих, помало сагледава и своју, али на мене је највећи утисак оставила песма “Камени цвијет“ која говори о Јасеновцу.

Помало неочекивано, Кристина ми је ударила креативни шамар на којем сам јој захвалан.

Заиста, колико год певали о љубави, о свакодневним темама, бар један део своје креативности, попут Кристине, морамо посветити свим нашима који су пострадали на правди Бога.

Невини.

Кристина, сјајна ти је ова чајанка.

Zalutala je srebrna mjesečina

na usahle obale naših nadanja.

Okna su ova

odavno izgubila vidike.

Na stolu – svečani stolnjak

i dvije čaše…

Groteskna slika ljubavi

u domu spoticanja i stradanja.

Juli je,

a tako slutim hladnoće…

Pod žmirkavim svijećama učaurenosti

ugostiću i noćas

naše samoće. 

Raširili se mrazovi kao paučina. Od trenutka kad smo ljeta u sebi bez žaljenja prepustili nekim  oktobrima, bespovratno smo izgubili svoja vlastita sunca. Jeseni su neopaženo svoje mjesto ustupile mrazovima. Uselili su nam se pod kožu, u kosu, u srca i postelje.Miris prve jutarnje kafe s ukusom mraza na usnama. Hladni pozdravi, telefoski pozivi, poljupci, dodiri...

A mi... Mi smo čekali proljeća. Uvjereni da će nas već sutra probuditi neki maj, ptičiji pjev pod prozorom. Čekali smo proljeća koja se neće vratiti. Naučeni na tmine, nismo se trudili pronaći izlaz iz mraka.

Ponekad bi u samotnim predvečerjima, kao zrnca ćilibara bljesnuli u tami neki daleki avgustovski dani. Lijena nedeljna jutra, nepročitane novine, miris mora i Arsenov glas koji dopire sa radija.

Raširili su se mrazovi kao paučina. U četiri zida živimo sopstvene zime.

U tminama ravnodušnosti, tek s vremena na vrijeme, kao zrnca ćilibara prospem sjećanja na neka davna, zlatna ljeta i na nas zauvijek izgubljene u njima.

Sve lakše me sustižu jeseni.

Kad umire avgust,

u svome malenom stanu,

ko putnika namjernika,

s večeri, ugostim svemir.

Uz čaj od snova,

sa zvijezdama, dugo vodim

noćne razgovore.

Neopaženo, odnekud,

pojaviš se i ti.

I mada se skrivaš,

odaje te u titraju vjetra

neki skriveni nemir.

Rastjeraš crne oblake,

što roje se nad mojim mislima.

Učiniš, da procvjetaju

šarene vrpce na zaboravljenim,

požutjelim pismima.

I prije svitanja odeš.

Dug je pred tobom put.

Ostaje samo čežnja,

nevidljiva i teška.

Ko crnu mačku samoće,

privijam je uz skut.

U kolonama
odvodili su
roditelje i djecu,
da zvjerski ih ubiju,
kosti da im spale.
Na jasenovačkim
poljima smrti
moj narod ubili nisu!
Iz pepela mržnje i smrti,
duše mučenika su procvjetale.

Tamo negdje,
na pustim poljima Jasenovca,
u jednom danu
ubijani su očevi, majke i djeca,
Nestajali su čitavi gradovi i sela,
al opstala je prosta
duša pravoslavna.
Smrtno ranjena,
digla se iz pepela.

Gospode,
mučeničku dušu im prosti!
Koloni mojih usnulih zemljaka,
zvjerski zbrisanih s ovoga svijeta,
dok lojanicu palim
za pradjedovske kosti,
što ostaše podno Kamenog cvijeta.