Koračam…
A koraci me
nikuda ne vode!
Uzalud dozivam,
vičem,
niko mi ne čuje glas.
Smračilo se nebo.
Presušile su vode.
I bježim…
Bježim od sebe,
al’ jutro mi ne nudi spas.
Ulice moje su puste,
tek sjene njima još hode.
Kroz zidove lagano curi
izgubljena mladost.
Odavno svjetlo mi skriše
olovne magle guste.
Đavoli oko mene
igraju,
kolo vode!
Rekli su – sve će proći!
Prošla je
i sreća!
Lepršava jutra snena,
ne zna im se broja.
Jedino sada što imam
dogorjela je svijeća,
olovno, slomljeno srce,
prezir na licu od gipsa!
Umorna od sebe,
praštanja
i ljudi…
Jedino, samo moje,
moja je
Apokalipsa!
