Koračam…

A koraci me

nikuda ne vode!

Uzalud dozivam,

vičem,

niko mi ne čuje glas.

Smračilo se nebo.

Presušile su vode.

I bježim…

Bježim od sebe,

al’ jutro mi ne nudi spas.

Ulice moje su puste,

tek sjene njima još hode.

Kroz zidove lagano curi

izgubljena mladost.

Odavno svjetlo mi skriše

olovne magle guste.

Đavoli oko mene

igraju,

kolo vode!

Rekli su – sve će proći!

Prošla je

i sreća!

Lepršava jutra snena,

ne zna im se broja.

Jedino sada što imam

dogorjela je svijeća,

olovno, slomljeno srce,

prezir na licu od gipsa!

Umorna od sebe,

praštanja

i ljudi…

Jedino, samo moje,

moja je

Apokalipsa!