Кристина Плавшић је рођена песникиња. Имам осећај да је од оних особа које пишу лако, без тензија којима тражи праву реч или стих.
Личи ми да просто проспе стих, строфу и песму, као чашу воде за срећу путнику који из њених спретно сложених речи обично изађе сетан и збуњен.
Њена збирка има три целине.
У првој доминира сета проистекла из љубави. Што се мене тиче, и да није написала никада ништа, до неколико стихова у сјајној песми “Седеф“, заслужила би место међу највећима:
“Облачим се у изблиједеле боје
изношене жудње
и као разбаштињена кнегиња
лажним седефом бојим сивило.
Шапућем те“
У другој доминира филозофија, сврха постојања. Кристина има те сјајне, неочекиване метафоре због којих вреди закорачити у њен свет преиспитивања.
Тамо је, осим насловне песме “Чајанка под кестеном“ која је феноменална ода пролазности, мени посебну пажњу привукла “Пресуда“.
“Нека се надмећу
краљеви и дворске луде
ко ће пресуду
бољу ми дати“
Трећом целином господаре мисли о смрти, али не као коначности.
Кристина говори о смрти ближњих, помало сагледава и своју, али на мене је највећи утисак оставила песма “Камени цвијет“ која говори о Јасеновцу.
Помало неочекивано, Кристина ми је ударила креативни шамар на којем сам јој захвалан.
Заиста, колико год певали о љубави, о свакодневним темама, бар један део своје креативности, попут Кристине, морамо посветити свим нашима који су пострадали на правди Бога.
Невини.
Кристина, сјајна ти је ова чајанка.
