Zamisli…
Ugledaš mi lice
kroz maglu godina
pretvorenih u prah.
Na dlanu držiš
sopstveno srce,
pratiš mu ritam
– taj ehom donesen
iskonski strah.

Zamisli…
Bježiš od svega,
a Sunce te prati
– paklena kugla
na horizontu boje mesa.
I vrištiš
– al’ glasa nema.
Tišina odjekuje
od tvoga bijesa

Zamisli…
Sanjaš
i
padaš…

Zamisli…
Znaš da to je kraj.
A još bi da voliš
i da se nadaš.

Budiš se.
Nikoga nema...
Ništavilo
i
sablasni sjaj.