[ Generalna
]
09 Novembar, 2011 11:51
Prije desetak godina, dok sam još bila dovoljno mlada da mislim kako mogu imati povjerenje u ljude, povrijedila me je osoba s kojom ni do tada, a naročito poslije toga, nisam imala nekih dodirnih tačaka u životu.Povrijedila me je strašno... Nikad joj to nisam zaboravila... I nikad neću...Oprostila jesam.Ili sam bar mislila da jesam...
Nedavno se ta osoba našla u identičnoj situaciji, kao ja nekad.Kakva ironija!Nakon svega, nije to sad toliko ni bitno, ali me je iznenadila jedna stvar: sa koliko sam ja to potajnog likovanja u sebi dočekala.Kako sam se onako, negdje u dnu duše nasmijala tuđoj nevolji.Prepala sam se i postidila same sebe.
Da li je to u nama želja za naplatom starih dugova ili pak zrnce zla koje ne želimo i nećemo sebi da priznamo?
09/11/2011, 12:06
ne bih rekla da je ni jedno od to dvoje, koliko razumeh nista vi niste doprineli toj situaciji u kojoj se ta osoba nasla...jednostavno ljudski je pamtiti i dobro i zlo. A osecanja ne mozemo kontrolisati...tako da ne treba sebi prestrogo suditi zbog odsustva empatije u slucajevima kada je neko sam trazio to sto ga je snaslo....
09/11/2011, 12:07
a može biti i samo malo iskušenja...
09/11/2011, 12:09
Kažu: oprostiti i zaboraviti znači baciti dragoceno iskustvo kroz prozor. Pa, valjda i jeste tako.
Nisi zla, to je ljudski. Čak i mnoge životinje ne zaboravljaju. Ne opterećuj se.
09/11/2011, 12:26
Niko ne zaboravlja učinjeno zlo, što bi ti bila izuzetak? Samo je pitanje koliko se svetimo ili ne svetimo, svesno ili podsvesno.
09/11/2011, 12:42
To je normalno, nema razloga da se stidiš.
09/11/2011, 13:33
Od kud znam,ostaju u nama neke mrlje iz proslosti,neki oziljci koji povremeno zabole,dugovi za koje se nadamo da ce kad-tad biti naplaceni...poznat mi je taj osjecaj likovanja,a opet ne zelis da priznas sebi da ti je drago sto drugi pati...mislim da je sve to ljudski...
09/11/2011, 15:24
Može da priča šta ko hoće. Ne želim nikome da se razboli...
ali...
Posle jednog raskida sam u mantilu nosila metilen blau u prašku, nadajući se da će moj dragi da naleti na mene, i da ću mu ga dunuti u lice i po odelu...
To se jako teško pere, gotovo nikako, a on je bio sav uštirkan i ispeglan uvek...
Na moju veliku žalost, a njegovu sreću, nismo se više nikad sreli...
Priznajem, i sad bih mu to bacila na glavu:))
09/11/2011, 18:28
Osveta je najsladja kad se servira hladna :)
09/11/2011, 19:35
svi se pitamo u tim situacijama da li smo zli pošto nam prija da je nekom loše.
Možemo biti, ali u ovoj situaciji ti je drago jer je taj sad na tvom mestu, može da oseti ono što si ti, zato je tebi drago a ne zato što on pati
09/11/2011, 23:11
@amethyst, svakom po zasluzi...
09/11/2011, 23:15
@suky, moguće da su to i iskušenja... Ma kako to zvali, čini se da je ipak ljudski ponekad u takvoj situaciji osjetiti se u dnu srca kao pobjednik...
09/11/2011, 23:16
@roksana, lijepo rečeno :)
09/11/2011, 23:17
@sanjarenja 56, ponekad je osveta neophodna :)
09/11/2011, 23:20
@anam, uvijek mi tvoja razmišljanja izmame osmijeh na lice :)) Sve smo mi žene veoma slične :))
09/11/2011, 23:21
@ancisal, baš tako :)
09/11/2011, 23:26
@iramonacoco, tako je. Svi smo mi ipak samo ljudi - i dobri i zli u isto vrijeme. Od spleta okolnosti zavisi koje ćemo svoje lice pokazati.
10/11/2011, 00:35
Niko od nas ne želi da se nađe u situaciji za koju je odgovoran neko kome je dobro u životu. Zato se uvek potajno nadamo da će mu krenuti na loše,i onda kada se to desi,zloban osmeh se širi na našem licu. Ali to ne znači da smo loše ili zle osobe,već da nam je drago što taj neko nije prošao nekaženjen. Drago nam je što je iskusio isti bol kao mi. Jer tada znamo da smo kvit. (:
10/11/2011, 08:06
Svako od nas ima svoju svetlu i tamnu stranu. Jedne ima više, druge manje, ili obrnuto. Kad tamna strana ne bi ponekad provirila kako bismo znali da se preispitamo i pokušamo da budemo bolji?
Shvatam kako se osećaš, ali mislim da tvoj greh nije velik, ipak si ti čovek.