[ poezija ] 09 Februar, 2017 22:05

Kad rasplinu se zrela
jutra moga života
utišaću brbljive misli
i za tri zlatna dukata
na nekom zaboravljenom trgu,
pored dva ulična svirača
rasprodaću sve svoje riječi i slova.

Rasprodaću sve svoje riječi i slova
i ukrotiću ovo srce,
uplašenu sivu pticu.
Kupiću polovnu masku tužnog pajaca,
jedan maslačak gorak
i žut.
Bosonoga i s maskom na licu,
krenuću sama na put.

Bosonoga i s maskom na licu,
krenuću sama na put.
Kupiću zlatni kavez
i jednu bijelu pticu.
Bijelu pticu, čija pjesma je
zaspala u mojim očima.
Majčinski, na rame ću je spustiti,
tu da joj bude dom.
Strpljivo je učiti,
s oblakom da se druži.

Kad rasplinu se zrela jutra
moga života,
za tri stara dukata
rasprodaću zlatne okove
i kao sa izgubljenom sestrom,
zagrliću se s šumom.
Samo sa nebom
i pticama ću se družiti
i samo ću pjesmu nositi
uvijek u srcu svom.

[ poezija ] 07 Februar, 2017 11:25

U ovu prodavnicu
kosmičkih čuda
slučajno si svratio
onog pokislog petka.
Onog petka
u aprilu,
kad oblaci su u
svojim vlažnim utrobama
prenosili tajne poruke
slučajnih ljubavnika.

Kiše su se tog petka
prosipale, kao skriveni
ljubavni uzdasi
i zemlja je mirisala
na smokve i na grožđe.

U ovu prodavnicu
kosmičkih čuda
stupili smo kao neznanci,
al nemirom me okovala
tvoja srebrna sjenka.
Dok oblaci iznad nas
su drhtavo
o ljubavi ćutali,
onog pokislog
aprilskog petka.

Rastali smo se nepovratno.
U sumrak se stopili
kao dva potpuna stranca.

I ne mislim često o tebi,
dok u aprilskim kišama,
nepozvan,
ne izroniš iz tame
i ne progovoriš šapatom
nekog slučajnog ljubavnika,
čija riječ mi je
s oblaka
skliznula na rame.

[ poezija ] 25 Januar, 2017 14:24

Кристина Плавшић је рођена песникиња. Имам осећај да је од оних особа које пишу лако, без тензија којима тражи праву реч или стих.

Личи ми да просто проспе стих, строфу и песму, као чашу воде за срећу путнику који из њених спретно сложених речи обично изађе сетан и збуњен.

Њена збирка има три целине.

У првој доминира сета проистекла из љубави. Што се мене тиче, и да није написала никада ништа, до неколико стихова у сјајној песми “Седеф“, заслужила би место међу највећима:

“Облачим се у изблиједеле боје

изношене жудње

и као разбаштињена кнегиња

лажним седефом бојим сивило.

Шапућем те“

У другој доминира филозофија, сврха постојања. Кристина има те сјајне, неочекиване метафоре због којих вреди закорачити у њен свет преиспитивања.

Тамо је, осим насловне песме “Чајанка под кестеном“ која је феноменална ода пролазности, мени посебну пажњу привукла “Пресуда“.

“Нека се надмећу

краљеви и дворске луде

ко ће пресуду

бољу ми дати“

Трећом целином господаре мисли о смрти, али не као коначности.

Кристина говори о смрти ближњих, помало сагледава и своју, али на мене је највећи утисак оставила песма “Камени цвијет“ која говори о Јасеновцу.

Помало неочекивано, Кристина ми је ударила креативни шамар на којем сам јој захвалан.

Заиста, колико год певали о љубави, о свакодневним темама, бар један део своје креативности, попут Кристине, морамо посветити свим нашима који су пострадали на правди Бога.

Невини.

Кристина, сјајна ти је ова чајанка.

[ poezija ] 23 Januar, 2017 23:06
Ruža na šahovskom polju

S gađenjem žvaćem
ovaj osjećaj krivice u sebi.
Krivice zbog tuđih grešaka.
Zbog tuđe gluposti,
pohlepe i zlobe.

Dok iznad glave,
kao oreol posebnosti
u tami što svijetli,
uzaludno, od nevjernih –

u ljubav, život i radost,
ja uporno
krst svoj skrivam.
Umorna kraljica crna,
na šahovskom polju,
prepunom drvenih pješaka.

Radujem se sopstvenom bogatstvu,
mada ničega osim zvijezda nemam
i samo se dušom ogrćem
i nebom pokrivam.

Tu, u bezađe bačena,
na šahovsku ploču,
gdje piuni u očima jedino vide
neke slike svog crno bijelog svijeta.

Ja, dostojanstvena, tiha i sama
ogrnuta plaštom od snova,
sjeme ljubavi sijem,
ko žutu, mirisnu ružu.
Mjesečinom je kupam
I čekam da procvjeta.

                           
[ poezija ] 19 Januar, 2017 16:17
[ poezija ] 14 Januar, 2017 15:50

Zalutala je srebrna mjesečina

na usahle obale naših nadanja.

Okna su ova

odavno izgubila vidike.

Na stolu – svečani stolnjak

i dvije čaše…

Groteskna slika ljubavi

u domu spoticanja i stradanja.

Juli je,

a tako slutim hladnoće…

Pod žmirkavim svijećama učaurenosti

ugostiću i noćas

naše samoće. 

[ poezija ] 11 Januar, 2017 22:01

Raširili se mrazovi kao paučina. Od trenutka kad smo ljeta u sebi bez žaljenja prepustili nekim  oktobrima, bespovratno smo izgubili svoja vlastita sunca. Jeseni su neopaženo svoje mjesto ustupile mrazovima. Uselili su nam se pod kožu, u kosu, u srca i postelje.Miris prve jutarnje kafe s ukusom mraza na usnama. Hladni pozdravi, telefoski pozivi, poljupci, dodiri...

A mi... Mi smo čekali proljeća. Uvjereni da će nas već sutra probuditi neki maj, ptičiji pjev pod prozorom. Čekali smo proljeća koja se neće vratiti. Naučeni na tmine, nismo se trudili pronaći izlaz iz mraka.

Ponekad bi u samotnim predvečerjima, kao zrnca ćilibara bljesnuli u tami neki daleki avgustovski dani. Lijena nedeljna jutra, nepročitane novine, miris mora i Arsenov glas koji dopire sa radija.

Raširili su se mrazovi kao paučina. U četiri zida živimo sopstvene zime.

U tminama ravnodušnosti, tek s vremena na vrijeme, kao zrnca ćilibara prospem sjećanja na neka davna, zlatna ljeta i na nas zauvijek izgubljene u njima.

 
[ poezija ] 11 Januar, 2017 16:57

Sve lakše me sustižu jeseni.

Kad umire avgust,

u svome malenom stanu,

ko putnika namjernika,

s večeri, ugostim svemir.

Uz čaj od snova,

sa zvijezdama, dugo vodim

noćne razgovore.

 

 

Neopaženo, odnekud,

pojaviš se i ti.

I mada se skrivaš,

odaje te u titraju vjetra

neki skriveni nemir.

Rastjeraš crne oblake,

što roje se nad mojim mislima.

Učiniš, da procvjetaju

šarene vrpce na zaboravljenim,

požutjelim pismima.

 

 

I prije svitanja odeš.

Dug je pred tobom put.

 

 

Ostaje samo čežnja,

nevidljiva i teška.

Ko crnu mačku samoće,

privijam je uz skut.

[ poezija ] 04 Mart, 2016 14:55

Potražim te katkad

u nenaslovljenim tomovima

knjiga nedosanjanih ljubavi.

Tumaram predjelima nemira,

predgrađima snova,

ne bi li pronašla tren

kad dodirnuće se naši

izgubljeni svjetovi.

Ogrnuta plaštom od tmine

grozničavo prevrćem šoljice

ispijene kafe

– možda su u njima iscrtani

tvoji putevi,

možda na njima si sam…

Sklapam oči.

Krećem ti u susret.

Na putu nikoga nema,

osim tišine.

Prepoznajem te katkad

u paralelnim ulicama samoće,

dok koračamo putevima

koji se nikad spojiti neće.

Hladno je…

Na plašt od tmine

kupe se hladnoće.

Ko čipkani kišobran,

sklapam još jedan dan.

U praznu sobu spušta se veče.

Grlim ko sestre svoje samoće.

[ poezija ] 01 Mart, 2016 19:00

 

U kolonama
odvodili su
roditelje i djecu,
da zvjerski ih ubiju,
kosti da im spale.
Na jasenovačkim
poljima smrti
moj narod ubili nisu!
Iz pepela mržnje i smrti,
duše mučenika su procvjetale.

Tamo negdje,
na pustim poljima Jasenovca,
u jednom danu
ubijani su očevi, majke i djeca,
Nestajali su čitavi gradovi i sela,
al opstala je prosta
duša pravoslavna.
Smrtno ranjena,
digla se iz pepela.

Gospode,
mučeničku dušu im prosti!
Koloni mojih usnulih zemljaka,
zvjerski zbrisanih s ovoga svijeta,
dok lojanicu palim
za pradjedovske kosti,
što ostaše podno Kamenog cvijeta.

 

 

 

[ Generalna ] 31 Januar, 2016 18:17

Pored rijeke,
usamljene,
šume topole,
još jedan januar,
ispraćajuć na put.
Drhte na vjetru
njihove grane gole.
Studeni vjetar
okiva mrazom,
prazan seoski put.

Pored rijeke,
usamljene,
topole šume.
I drvo drhti,
nejake grane je strah
- da drumom ne naiđu
siluete crne,
što sasjeće mlado stablo,
pretvorit ga u prah.

Pored rijeke,
usamljene,
šume topole.
Sanjaju ljetnje noći,
krošnjom da dodirnu zvijezde...
Puštaju treperave snove
u granama da im se gnijezde,
čuvaju
i griju
u njihovoj samoći.

[ Generalna ] 18 Januar, 2016 14:10
Plašim se,
kad ispred mene zastane,
zlatni čun,
kad časovnici moji
zauvijek stanu,
kojom rijekom
u vječnost ću otploviti,
kad Anđeli,
što pod krilima su me vodili,
umorna lica,
pred Gospoda stanu.
 
Plašim se,
da li će
u trenu da izblijede,
svi časovi, kad dušu sam
pred Svevišnjim ogolila?
Da li će me umornu čekati,
da li će dušu da mi slijede,
oni što davno su rijekom otplovili,
oni za koje sam se u tami molila?
 
Plašim se,
da li će bez mene moći,
oni, što zbog njiih sam,
za života bdila,
čije vrline i čije grijehe,
na svoju dušu,
na krst svoj,
bez pogovora,
ja sam nakalemila.
 
Plašim se,
kad ispred mene zastane,
zlatni čun,
da li će umornoj duši,
vasiona dveri otvoriti,
ili će u beskraju nestati,
moj život mali, kao trun,
kad oči budem morala,
zauvijek zatvoriti.
[ Generalna ] 09 Decembar, 2015 23:25

U sazvučju leptirovih krila
šapućem te.
U svim mojim tišinama
lelujaju pore tvoga imena.
Oblačim se u izblijedjele boje
iznošene žudnje
i kao razbaštinjena kneginja
lažnim sedefom bojim sivilo.

Šapućem te.
U paviljonu samoće
uporno rastjerujem moljce beznađa
i s večeri,
kao vrijedne kristale,
po sobi raspoređujem
modre oblačiće sjete.

Udišem te,
kao miris nove jeseni
i
brižljivo skrivam od nadolazećih
snijegova zaborava.

[ Generalna ] 06 Decembar, 2015 15:24

Kasni novembar
kao haljine od svile
po sobi
raspoređuje tmine.
Tu, gdje vrijeme
već odavno stoji,
jedino još vijerno
množe se praznine.

Iz krletki od zlata
odletješe ptice
šarenih krila.
I kao ukrasi od stakla,
na studenom vjetru
trepere tuge,
tamo gdje pjesma
nekad je bila.

Kasni novembar
obojiće injem hrizanteme.
Da li to neko kuca na vrata?
Tišina.
Pustoš.
Uzalud nada!
Počinje kiša…
Prolazi vrijeme.

[ Generalna ] 21 Septembar, 2015 23:05

Rasplinulo se nebo
po papiru.
Buđenje.
Jutro,
ko Mocartova
sonata na klaviru.

Miriše na jesen
ulje na platnu.
Jednako,
o životu
i smrti
pjevaju pjesmu
zvona
na crkvenom klatnu.

Rsplinulo se nebo
po papiru.

Dostojanstveno
vječnosti predsoblje,
tihuje na avgustovskom suncu,
maleno seosko groblje.

Pjesma zrikavaca.
Statua anđela
u bronzi izlivena.
Melanholija
i
tuge plima
u bronzanom srcu skrivena.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10  Sledeći»